I onda konačno obala! Kopno na oknu durbina
A potom na doku tišina. Staza u pesku i samo kiša rominja
Kapetanov dnevnik, poslednji unos: dva–nula–dvadeset prva
A beše ovo dug put okolo da smetne se s uma početna luka
Jer, kada beži se od sebe, hrli se pučini, grli se bura
Baca se kompas i ne radi radar.
Raduje te tmura, dok krši te munja
A premda ne baš uvek prečicom, na kraju ipak stigneš u sebe
I ne mora tad ni da bude rečito, više je osećaj nego tekst pesme
Ovo što sad nosim u grudima, ili je cеli svet ili je bomba
Svakako je vеliko i štopuje, kuca, odbrojava, a do kad? Ko zna
I zato više nemam namere da traćim.
Nemam namere da stanem
Ja sam stari ja. Novi ja. Svaki ja.
Svaki dan. Kamen, ali meni dragi kamen
Sve lepo se splete sa ružnim. Sve ružno isprepliće lepo
I sve je to moje. Sve se to voli. Sve se to stopi u jedno
I sve se to stvrdne u sidro i pljusne u more što jedino čuće:
Kad na kiši u zoru šireći ruke šapnem: brod je kod kuće
Po kojoj god trasi skreneš s teme. Znaci vode do tebe
Šta si? Luka il' greben?
Šta možeš još da vratiš, osim sebe?
Da pratiš, osim sebe?
Na kraju... Uuuuuuuu...
Mogu da prebrodim sve! Osim sebe!
Daljine i sne, al' uzalud sve je!
Silne vode beskrajne nikud nisu odvele, jer voleo sam sve, osim sebe!
I pravo je vreme da vratim se sebi.
Pravo vreme da jednostvarno nastanam
Pravo vreme da jednostvarno postanem sve ono
što sam želeo da budem negde još od petaneste
I naravno da nije effortless. Više nikad.
Druge su godine i drukčija igra
Neće da svira ko nekad bez štima. Neće da štimuje samo bez cima
Zato, tu sam da kidam. Zato, tu sam da blistam. Tu sam da sijam
Da teram svemu lošemu inat. I pozlatim sve što taknem kao Mida
I možda ne mogu da popravim svet, ali i on mene ne može da pokvari
Potopi gutaju barke. Da, ali ovo ostrvo ne možeš da poplaviš
Nastanjen ljudima u grudima. U miru sa radošću, u miru sa bolom
U miru sa svime što tek ću da susretnem.
Samome sebi. Napokon kopno
Marčelo. Marko. Mare. Prijatelj. Brat. Dečko. Sin
Pisac. MC. Car ili krindž. Omražen. Voljen il' nebitan lik
Al' nikad ravnodušan. Čemu to varanje sebe?
Kakav je takav je, taj svet je moj i zove odonud roletne
Sviće. Tanana svetlosna traka pada na hartiju po kojoj pišem
Otvaram vrata svog bunkera i dišem
Mogu da prebrodim sve! Osim sebe!
Daljine i sne, al' uzalud sve je!
Silne vode beskrajne nikud nisu odvele,
Jer voleo sam sve, osim sebe!
I onda dođem gajbi. Prođem flašu. Ne sednem u ćošak
Prođem pored prazne stolice, u njoj, više nema gosta
Prilazim ogledalu, i vidim tu, gde stakli se vreme
Neki pomalo mator lik, al' se smeši ko dete