Kuda bih da ne znam gde je naša tačka polazna
Gde je naših grobova kao u polju božura
Nemih svedoka svih vekova silnih podviga
Junaka koji radije su stradali na nogama?
Zar su plodnu zemlju nahranili oni kostima
Da danas bismo ćutali, dok nam je sila otima?
Zar je bitno da li sam s Metohije il' s Dorćola
Da bi me zbog nepravde sama duša zabolela?
U ovoj borbi ne vrede ni avioni
Vrede udžbenici školski u kojima jasno stoji:
Ko je uzdigao hram, ko skrnavio je oltar
Koje nasleđe je čast večna a šta je sramota
Ni bombe, ni glasanja ne izbrisaše Lazara
Dokle generacija nova na njemu stasava
Izgubljeno nije nikad ono što je sveto
U nadi rasti, crven cvete, da braće te opet neko
Moj kompas je tvoj koren, u grudima srce moje
Bez njega sam, za novcem, bez Milosti putem proklet
I ko lađe od papira, koje brode laži morem
U suštini samo tonem
Stalno pitate vi mene šta mi znači Kosovo
Nije vam jasno? Objasniću vam ponovo:
Kosovo je seme iz kojeg sam ja ponik'o
Izvor i korito iz kog je narod poteko
Kažu nam zli jezici da Kosovo je propalo
Neverni i slabi kažu Kosovo je gotovo
A ja vam svima kažem samo Kosovo je oteto
Rušeno i spaljeno od dušmanina prokletog
Čudno vam što gradsko dete nema neke druge teme
Jer sad je takvo vreme, svako gleda samo sebe
Živimo bez vere, bez nade i bez želje
Zidamo kule a zaboravljamo temelj
Jer narod bez porekla to je presušena reka
Bez majke mi smo čeda, što su ostala bez mleka
Al' tu na mestu starom, gde je Miloš život dao
Vođen Lazarovom pravdom, opet vaskrsnuće narod
Jer u nama i dalje živi predskazanje
Kosovski zavet koji trajaće zanavek
Zato učimo decu da znaju pravu istinu
I nek nam pozdrav bude: "Dogodine u Prizrenu!"
A ja molim se
Ognjištu svom da vratim se
Duša tebe cjeliva
Zemljo sveta od Neba kupljena
Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena
Orao si moga neba al' krila su ti slomljena
Moja gorka suza, u mojim grudima praznina
Srce otadžbine moje, moje ličnost i suština
U polju božuri nikli, iz krvi junaka bez straha
Na mestu gde se moja zemlja uzdiže do neba
Pokazao nam vladar za šta valja da se strada
Za Kosmet nas je Lazar vez'o i mitom i kletvom
Đavo tada nije stao, pa je zla i dalje slao
Gadne dušmane i bagru, na ovo što ostade nas malo
Samo nekad bili Turci, onda došli gladni vuci
Juče bio nam je kolac, sad nas muče u žutoj kući
I još brane mi da ne smem da gledam moje freske
Jer će za čas da me sete na ponosne nam pretke
Da ne čujem nikada pesmu Dečanskih monaha
U srcu, Miloša junaka, da ne probudi se snaga
Sve te podvale ja znam i bezbroj puta vi'do sam
Krstove kad lome nam i skrnave nam Vidovdan
Al' nije prvi put nam, ovde, da smo u zbegu i seobi
Al', kad vreme prođe, seljak svojoj njivi dođe
Jer mi ginuli smo svuda, za slobodu stalno
Da junaku bi se, sutra, Srbin dete zvalo
Zato dobro slušaj, sine: I najgorem se prašta
Al' za otadžbinu gine
Kosmet večno zemlja naša!
A ja molim se
Ognjištu svom da vratim se
Duša tebe cjeliva
Zemljo sveta od Neba kupljena
Božuri da nam vaskrsnu
Slavu, dogodine u Prizrenu